Основна школа:
Иван Жарко, Јелена Веринац, Катарина Васиљевић, Вања Остојић ,Нина Маљковић, Кристина Фришчић, Снежана Марковић и
Милица Радосављевић.

Средња школа:
Дуња Павловић, Милица Радмановић, Страхиња Калаузовић, Мирјана Крејић, Милана Мрђа и Ивана Рибић.

За 24 часа нисмо могли Пројекат извести до краја, али је суштина реализована. Ученици су овладали свим техникама изучавања језичког блага, а резултат рада на терену су 42 речи које су језички у потпуности обрађене и врло драгоцене.

„На терену се увек нађе нешто што је неочекивано и тај део посла има укус авантуре. Затим долази кабинетски рад. Већ неколико часова обрађујемо реч кола и не можемо да испливамо из ње. Постоји двадесет врста кола и свака од њих има свој назив. У богатству значења треба прибележити сва места у којима се одређена синтагма јавља а ту су и фразеологизми типа напричао ми је пуна кола.“
Ученица Милица Радмановић

„Професор Павле Ивић је дијалектологију назвао науком у цајтноту, и био је у праву, што значи да свака реч која се не забележи данас, вероватно већ сутра неће постојати.“
Проф. Јасна Калаузовић

„Сам поступак бележења грађе не може се одредити неким чврстим правилима и он је у почетној фази посла зависио од сваког скупљача појединачно. Касније се грађа уређује и преноси на типизиране картице. Типизиране картице треба да буду величине 10х10. За сваку реч мора да постоји посебна картица. Потпуно уређена картица требало би да садржи следеће податке:
а) реч са јасним значењем
б) место у коме је забележена
в) Име и презиме сакупљача
 

Тако би, дакле, требало да изгледа једна картица, са једним лексичким податком.“
Ученица Нина Маљковић

„Забележила сам и обрадила следеће речи: котобања, вагов, качара, трнка, саћурица, наћве, рогуље, квеча, пудар, протван, кринке, штрупангле , орнодла.“
Ученица Кристина Фришчић

„Под притиском крупних политичких,економских и социјалних промена,од којих су се неке  на овим нашим просторима одразиле знатно снажније него у многим другим крајевима нашег језика,пред налетом нових речи и нових језичких навика које се појављују као пратња нових појмова-старе речи почињу да узмичу и да нестају заједно са оним што означавају. Због тога смо бележили оне речи које се све ређе чују (и то по правилу, у говору најстаријих људи).“
Ученик Страхиња Калаузовић

Одржавање једног језика није посао само језичких стручњака. Лингвисти, дакле,н е могу спасавати језик. Постојаност и интегритет језика представља одговорност свих који говоре српским језиком. Институционални оквири те одговорности су пре свега породица, затим школа, али и медији којима кад је чистота  језика и граматичко устројство у питању, не треба пуно веровати.
Поштовање према локалној говорној традицији и њена примењена употреба, затим селективна отвореност према језичким увозима које модеран живот свакодневно наноси, и коначно познавање граматичких правила,кључ су за опстанак српског језика. Преосталу надлежност има сваки обичан човек који треба да носи српски језик увек, и свуда, да га негује, бруси и чува као залог свог